Ako ih prepoznate...

     Malograđanin je čovek koji se predstavlja vrednijim nego što zaista jeste. Karakteriše ga: egoizam, mržnja, zavist, ekstremna raspoloženja. On je elitistički orjentisan sa statusnim simbolima kao znakom prepoznatljivosti. Moralne vrednosti vešto pretvara u nove moralne postulate. Za malograđane budućnost predstavlja teško dostupnu vremensku dimenziju za širenje njihove ideologije. Zbog toga je njihov imperativ – biti u duhu vremena, a to znači biti moderan. Malograđani imaju svoje specifične odlike, svoj vrednosno-moralni sistem, svoju psihologiju i ideološke predstave. Ali ono što čini njihovu osnovu je stalna protivrečnost tj. konfliktnost. 

     Razapet između posebnosti i opštosti, malograđanin koristi asketizam kao stepenicu ka hedonizmu. On je konformista, identifikuje se sa grupom, a prevara je najbliži saveznik svih pravih malograđana. Velike reči poput ’’lepote’’, ’’ljubavi’’, ’’istine’’, ’’prijateljstva’’ i sličnih, postaju obične maske i varke kada ih se dočepa pravi malograđanin. 

     Nagon za pripadnošću nekoj posebnoj grupi tera ga da se bori između dve želje: da radi ono što i svi drugi rade, da koristi sve ono što i većina drugih ali najviše želi da pripada nekoj ekskluzivnoj grupi, udruženju, klubu i da uživa u saznanju da neka bitna i uticajna ličnost sedi tu, pored njega. 

     Malograđanin mora da bude obavešten. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljno za njega i njegove poslovne i porodične interese, ali drugog zapitkuje o svemu – indirektno, nasrtljivo, policijski. U svojoj permanentnoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura, a zatim što je moguće više društveno podigne i obogati, on ima potrebu da se što više informiše o svemu što ga okružuje, a pogotovu od onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslovnom odnosu sa ljudima. Nasuprot te zainteresovanosti nalazi se njegovo totalno odsustvo interesovanja za sve što nije, ili što mu izgleda da nije u vezi sa njegovim neposrednim, ličnim i porodičnim interesima.

     Jedan od ciljeva malograđanina jeste sticanje moći da troši, da bude potrošač. Ta moć je u funkciji njegovog statusa i prestiža u društvu. Fenomenologija njegovog života je u znaku: distanciranja od ’’nižih’’ slojeva društva, ’’finih’’ barijera, ’’manirizma’’, ’’statusnih simbola i vrednosti’’, posebnosti duha, načina ponašanja, elitističke orjentisanosti i ’’standardnih paketa’’. 

     Osnovni obrasci ponašanja malograđanina su spoljašnjost i forma. Egoizam obeležava mnoge njegove postupke, koji mogu da prerastu u strast. Rigidnost je takođe jedna od odlika njegovog obrasca funkcionisanja. Svaki pokušaj iskoraka iz ustaljenog načina života doživljava se gotovo kao anatema. U potrebi za očuvanjem jednoobraznosti malograđani se žestoko suprotstavljaju svim vidovima kritičke svesti u čemu im značajno pomaže njihov malograđanski tradicionalizam.

Borba za materijalnim vrednostima je bezobzirna, a nastojanje da ih se domogne nema granice. Istovremeno se razmeće bogatstvom i izražava tvrdičluk. Takođe žudi za svim i ne može da se odvoji ni od čega. Odlikuje se ekstremnim raspoloženjima, od brzog oduševljenja do, takođe brzog razočarenja.

Nedostatak kulture je takođe karakteristika malograđanina. Naravno i to pokušava da prikrije. Nedostatak kulture zataškavaju prividnom kulturnom spoljašnjošću koja je bez ukusa i duha i koju odlikuje čist formalizam. Nastoje da se prikažu lepim, doteranim i uglađenim. Na taj način prikrivaju suštinu u kojoj dominiraju njihove prepoznatljive  karakteristike – lenjost i beskičmenjaštvo. Malograđanin koristi bonton kao sredstvo svoje snalažljivosti, za uspostavljanje dobrih veza i prijateljstava. Svoj obrazac ponašanja podešava prema situaciji, prilici ili pritisku.

     U cilju zadržavanja visokog statusa i pri tome ne napuštajući hedonističke principe, malograđani se ne libe sredstava i načina za njegovu realizaciju. Borba je bespoštedna, a cilj je jedina tačka ka kojoj se stremi. Pri tome se malograđanin odriče mnogih vrednosti: dostojanstva, ponosa, principa, normi, a po mogućstvu i rada. Što manje zalaganja, a što više materijalnog bogatstva, zahtev je koji malograđanin sebi postavlja. Racionalizacijom objašnjavaju svoj potrošački duh. Materijalne vrednosti ne stiču radom, već se obezbeđuju na neki drugi način, koji ne pripada oblasti etike.

     Mlaograđanština je u suštini nemoralna, unosi loše raspoloženje, seje parazitizam, pesimizam, razara veru u smisao života i veru u čoveka, protežira besciljnost.

     ’’Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života. A ta računica nije samo bezdušna nego i — potpuno pogrešna.’’ Ivo Andrić (Znakovi pored puta)

...budite istrajni u borbi sa njima, jer će Vas u suprotnom spustiti do nezamislivih ponora.