Putarski humanizam i renesansa

     Surova autoritativna vladavina crkvene institucije, predstavnika jedine opcije za izbavljenje iz teškog ovozemaljskog života, u  XIV veku budi ideje čiji se stavovi mogu više približiti ljudskoj prirodi. Humanizam je bio evropski renesansni kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima.  Smatralo se da proučavanje starih pisaca i usvajanja novih misli usavršava i oplemenjuje čoveka, pa su to proučavanje nazvali čovečanskom naukom, te je po tome i čitav novi pokret nazvan humanizam. Humanizam je stavio naglasak na najviši razvoj čovekovih vrlina, uključujući kvalitete kao što su razumevanje, saosećanje, milost, hrabrost, rasuđivanje, elokventnost i ljubav prema časti. Zastupao je čovekovu potrebu da bude deo zajednice i aktivno učestvuje u njoj, ali i potrebu da se iz nje izdvoji i prepusti refleksiji i meditaciji. U samom centru humanizma leže ideje o dostojanstvu i individualizmu. Humanistička verovanja dala su povod za ideju o univerzalnom čoveku, poznatom kao renesansni čovek. To bi bio neko ko je vrstan u svim oblastima znanja, po renesansnim shvatanjima, majstor u umetnosti i slavljen u društvu. Nije čudo što se nauka tako brzo razvijala u Italiji tokom perioda humanizma i renesanse, jer u ovoj zemlji još uvek postoje akvadukti, kupatila, daljinsko grejanje i druga otkrića koja potiču još iz starog Rima. Preporodu nauke možda su najviše doprinosili svestrani, radoznali i hrabri duhovi poput Leonarda da Vinčija. Njegove smele spekulacije , eksperimenti i inovatorstvo (uključujući otkrića u oblasti anatomije, meteorologije, geologije i hidrologije, konstruktorstva i tehnike) sigurno su doprineli napretku fizike i astronomije.

        U renesansi je naučna misao bila visoko cenjena. Bilo je mnogo naučnika kao što je Galileo Galilej, Đordano Bruno, Nikola Kopernik, koji su bili spremni da stradaju radi nauke i istine.

      Ipak, nasuprot ovoj bajkovitoj ali realnoj istorijskoj priči, junaci naše svakodnevnice pokupili su sve najgore karakteristike ljudskog bića ali ispeglanim i našminkanim oklopom pokušavaju da se predstave kao vrhunski tvorci idealnog sistema upravljanja sa uzvišenim elementima humanizma. Neke primere ovog tzv. humanizma naveo sam u ranijim postovima. U nastavku, obogatiću ovaj blog sa još jednim primerom.

     Svima je poznata hvalospevna priča dir.Milenka Cakovića, kako je on uveo takvu organizaciju sistema naplate putarine da je organizovana pljačka praktično onemogućena. Ono što je moguće a što njegov sistem odmah registruje i blokira, su individualni pokušaji pojedinaca. Cakovićev sistem protiv org.krađe sastoji se iz: video nadzora (u kabinama i van njih) kojim se kontroliše rad inkasanata, terenskih kontrolora, ostalih radnika koji su pokriveni video nadzorom ali i samih učesnika u saobraćaju; specifičnim radom video nadzora i višeslojnim analitičkim obradama. Dakle,  organizovana krađa je 100% onemogućena?

     Da li ovakav sistem ima mane? Naravno. Gde su (ili bolje rečeno, ko predstavlja) mane ovog ‘’perfektnog’’ sistema? Moje mišljenje je da najveći problem ovog sistema čini njegov sam tvorac i potreba da se njemu i njegovoj organizaciji VERUJE NA REČ.

Teorijski temelj moje sumnje čini filozofska logika da ne postoji na svetu a pogotovu u Srbiji (sa današnjim vrednosnim sistemom), osoba kojoj treba apriori verovati u legalan rad pod okolnostima da: sam kadrira, sam organizuje i sam sebe kontroliše! Ako tome dodamo da je ta osoba kojoj se bez provere veruje na reč, čovek sa kriminalnom biografijom (Milenko Caković), sumnja dobija alarmantnu težinu.

Fotografija sa ''specijalističkih akademskih studija'': 

 

  

 Dosije - Giška from Goran on Vimeo.

Praktični primer izloženoj teorijskoj sumnji, predstavlja sledeći slučaj. Ukoliko je tačna navedena priča dir.Milenka Cakovića o sistemu kontrole naplate putarine, zašto je inkasantima pod takvim strogim okolnostima uskraćena mogućnost uvida u Finansijski izveštaj??? Da pojasnim, Inkasanti na kraju svoje smene NEMAJU mogućnost uvida u finansijsko zaduženje kase – ne znaju koliki im je dnevni pazar!!! Cakovićeva logika je, da inkasanti trebaju kao i ranije da naprave specifikaciju predatog novca a da za tačnost dalje obrade ne gaje nikakve sumnje (?!)  Dakle, opet treba da se pokloni poverenje Cakovićevom sistemu? Šta se dešava? Inkasanti često dobijaju naloge za uplatom ostvarenog manjka u pazaru, koji je komisijski utvrđen (a kako bi drugačije?), a za osporavanje istog nemaju nikakve mogućnosti, jer oni uopšte i ne znaju za koliko ih kasa duži !!!

      Naravno da su se u početku ljudi žalili zbog toga (i van preduzeća, nadležnim organima), ali to nikakvog pozitivnog efekta nije imalo. Čak šta više,  bili su kažnjavani – premeštani na druge naplatne stanice, druga radna mesta, loše ocenjivan njihov rad, finansijski kažnjavani… 

PRIMER - NEKADAŠNJI Finansijski izveštaj, pre Cakovićeve renesanse i humanizma:

  PRIMER - DANAŠNJI ''Finansijski'' izveštaj u kome nema ni jedne finansijske brojke. Ovo je u stvari Saobraćajna slika (broj naplaćenih vozila razvrstan po kategorijama i obliku naplate), što nikome od inkasanata uopšte nije bitno niti interesuje:

PRIMER Naredba kojom ''Finansijski'' izveštaj dobija ključnu podršku:

      Na sve ovo treba dodati ogroman piramidalni uticaj na dole (po hijerarhiji na niže), gde se od nižih karika očekuje slepo izvršavanje naredbi. Ne treba zapostaviti konstantno uterivanje straha od mogućnosti novčanog kažnjavanja, preraspodele na drugo neodgovarajuće radno mesto ili ne retko otkaz ugovora o radu (pa ti dokazuj svoju nevinost na sudu, gde je poznata brzina i cena postupka).

     U atmosferi straha i nesigurnosti ostvareni sistem naplate putarine beleži vanredno dobre rezultate – nema orga.krađe, konstantno smanjenje neuparenja naplatnih kartica i ostvarivanje VIŠKOVA (?!) Kakav napredak, kakav organizovani sistem! Kakav poraz HUMANIZMA u odnosu prema radnicima !!! – Radnik (računopolagač) na kraju svoje smene ne zna za koliko ga kasa duži !!!! To je van zdrave pameti, ili potpuno logično i idealna podloga za one koji žele da mešetare!

     Inkasanti su uglavnom odustali od borbe za svoja prava, jer je sindikat (koji bi trebao da zastupa njihova prava) na strani poslodavca (uzroke treba tražiti u privilegijama predsednika sindikata), a državni organi nemaju snage (a često ni volje) da se izbore sa raznim političkim pritiscima ili zakonskim barikadama. 

     Međutim, sem ovog bloga postoje još neki koji uporno odbijaju da pognu glavu i hvale Carevo novo odelo - 1 , ..